Čudno je to, ta dominacija probavnih organa nad našim intelektom. Ne možemo da radimo, ne možemo da mislimo dok nam želudac to ne dopusti. On upravlja našim emocijama, našim strastima. Posle jaja sa šunkom kaže: „Radi!“ posle bifteka i crnog piva zapoveda: „Spavaj!“ a za šoljicom čaja (dve kašičice čaja na jednu šoljicu, i da ne stoji više od tri minuta) poručuje mozgu: „A sad se uzdigni i pokaži svoju snagu. Budi rečit, pronicljiv i nežan; posmatraj prirodu i život bistrim, prodornim okom; raširi bela krila svojih lepršavih misli i zaplovi, kao božanski duh, iznad uskomešanog sveta u dubini i kroz duge aleje blistavih zvezda do kapija večnosti!“…
Pre večere Haris, Džordž i ja smo bili raspoloženi za svađu, nervozni i zajedljivi; posle večere smo sedeli osmehujući se jedan drugom, osmehujući se čak i psu. Voleli smo jedan drugog, voleli smo ceo svet.
Deo iz knjige izabrala Jelena Pavlović